Пише Дајана Лазаревић
У издању Удружења поетских стваралаца 2020. изашла је збирка поезије белоруског савременог књижевника Аљеса Бадака „Крај света“. Предговор и препоруку збирке написао је актуелни министар информисања Р. Белорусије Аљес Карљукевич, а збирку је са белоруског језика превела Дајана Лазаревић.
„У Аљесовој поезији јавља се мноштво симбола. Сакралност његових песама, поема, чак и сакралност његових прича о савременом животу – уопште није препричавање митолошких погледа на свет око њега. Симболи и слике за откривање или чак означавање, које уводи у своја дела Аљес Бадак, сакрални су већ сами по себи. Стрела, камен или камење, киша, земља, вода… Они живе у свести Песника са великим словом, а како живе, присутни су у нашем свакодневном животу и сачињавају сам живот”, објашњава Аљес Карљукевич.
Бадак је у Белорусији један од најпознатијих савремених књижевника. Аутор је збирки поезије Будзень (Будни дан, 1989), За ценем самотнага сонца (Иза сенке усамљеног сунца, 1995), Маланкавы посах (Штап муње, 2004), Развітанне з вечнасцю (Растанак са вечношћу, 2019). Аутор је и збирке прозе Адзінокі васьмікласнік хоча пазнаёміцца (Усамљени осмак жели да се упознате, 2014) и, такође, бројних зборника поезије и прозе за децу. У 2014. години изашао је том изабраних превода поезије и прозе на руски језик Побег на край дождя (Бекство у кишни крај). Добитник је бројних високих књижевних награда не сумњамо да ће се његова поезија свидети српском читаоцу.
Поезија
***ПОЂИМО, ПОЂИМО МЛЕЧНИМ ПУТЕМ
Пођимо, пођимо Млечним путем
Тамо су спокој и тишина.
Полетеће за нама птице
Наша најбоља родбина.
Полетеће за нама дрвеће,
Сестре и браћа наша.
Запливаће за нама реке,
Рушећи мостове салаша.
Тамо нема кајања и страха,
Ни обмане, нити лажи.
Пођимо, пођимо Млечним путем
Пођимо, драга, кажи.
– Шта је то? Боже мили! –
Чујеш викање за собом.
Пођимо, пођимо.
Урадили смо,
Све што смо могли са тобом.
ЖАНИ
Да ли те ујутро пратим до врата,
Или увече поново сусрећем,
Мислим: Боже, што си милија,
Све више ми, драга, недостајеш.
Бојим се, једном ћу руку пружити,
А на твоме месту, – празнина ноћна, –
Тако снажно волим тебе једину,
И тако снажно никад ми те доста.
Са усана твојих злаћано вино,
Затворивши очи до дна испијам.
И даље си са мном, а већ одавно
Да се вратиш опет те чекам.
И у том чекању са тобом тебе
Лепо ми је, светло, и то, драга, траје.
Са мном буди у радости и болу.
И нека ми заувек тебе недостаје.
ИНСПИРАЦИЈА
Писати – то је као пливање на облаку,
Осетивши неземаљску привлачност.
Бити сведок тамо, а не узрок
Нових строфа и воље за сличност.
Писати – то је погледати равнодушно,
Не видети, како над празном страницом
Пчела кружи, а потом непажљиво
У пролећну башту улеће кроз прозор.
Писати – па се дивити, као никад раније:
Како је у песму доспела пчела
И ритам њен нарушила мимо воље?
Али ипак јој је лепоту донела.