Зорыца Тыяніч. Верш "Растоў на Доне" ў перакладзе Даяны Лазаравіч на рускую і беларускую мовы.
Zorica Tijanić
Rostov na Donu
Bela noć u zagrljaju tišine
Promiču pahulje
Azovskim morem
glečeri plove
Vozovi prolaze
nigde pristaništa
Rostov na Donu
otvara vrata mojim čežnjama
Tvoja mi duša kao ruska
zima
svira balalajku
Pod ledenicama svetlosti
odsjaj titra
bela jutra u nedrima mojim
žudnjom priziva
Slepo te srce nemim glasom
doziva
na rukama tvojim sve moje
počiva
Poslednju strofu u kupeu
recituje
zabludeli pesnik što rađa se
u vreme kiša
Kad odrecituje sanjivo rukom
odmahuje
na stanici voz čeka da krene
Stepska je zima
Pod strehom ledenice
kao prezir
oštre
nazubljene prete ispucaloj
koži
na obrazima rumen
a trepavice teške od inja
Bela je noć
glasovi iz sna probuđeni
Balalajku mi tvoja duša svira
da umiri jecaj hladnog srca
da uteši neutešivo
pozdrave po drugu i bratu
šalje
suvim voćem da ne budu
prazna nedra dariva
Sve što imam s tobom dolazi
i odlazi
zbunjeno za tobom srce
gleda
Bela se zima sa prozora
povlači
i to što te nemam moje je
a što imam tvoje sve
u meni počiva…
Zorica Tijanić
Ростов на Дону
Белая ночь в объятиях тишины
Идут снежинки
Азовским морeм
ледники плавают
Поезда проходят
Убежища нигде
Ростов на Дону
открывает дверь моих желаний
Твоя душа как русская
зима
играет на балалайке
Под ледниками света
отражение вибрирует
белое утро в груди моей
вызывает похоть
Слепое сердце тебя немым голосом
вызывает
на руках твоих все мое
отдыхает
Последнюю строфу в купе
читает наизусть
заблудший поэт, который рождается
под дождем
Когда закончит он соннo рукой
помашет
на вокзале поезд ждет выезд
Степная зима
Под крышей ледники
как презрение
острыe
челюсти угрожают поврежденной
коже
на щеках румянец
и ресницы тяжелые от инея
Белая ночь
голоса из сна пробужденные
Балалайкой мне играет твоя душа
чтобы успокоить рыдание холодного сердца
чтобы утешить неутешимое
привет другу и брату
посылает
сухим фруктом чтобы не была
пустая грудь в подарок
Все, что я имею с тобой, проходит
и уходит
смущенное сердце за тобою
смотрит
Белая зима из окна
исчезает
и то, что тебя нет – это мое
и то, что твое, все внутри
во мне покоится...
Зорица Тиянич
Растоў на Доне
Белая ноч у абдымках цішыні
ідуць сняжынкі
Азоўскім морам
ледавікі плаваюць
цягнікі праходзяць
прытулку нідзе
Растоў на Доне
адчыняе дзверы маіх жаданняў
Твая душа як руская
зіма
грае на балалайцы
Пад ледавікамі святла
адлюстраванне вібруе
белая раніцa ў грудзях маіх
выклікае юрлівасць
Сляпое сэрца цябе нямым голасам
выклікае
на руках тваіх ўсё маё
адпачывае
Апошнюю страфу ў купэ
чытае на памяць
аблудны паэт, які нараджаецца
пад дажджом
Калі скончыць ён сонна рукой
памахае
на вакзале цягнік чакае выезд
стэпавая зіма
Пад дахам ледавікі
як пагарду
вострыя
сківіцы пагражаюць пашкоджанай
скуры
на шчоках румянец
і вейкі цяжкія ад інею
Белая ноч
галасы ад сну прабуджаныя
Балалайкай мне грае твая душа
каб супакоіць галашэнне халоднага сэрца
каб суцешыць несуцешнае
прывітанне сябру і брату
дасылае
каб сухой садавінай не былі
пустыя грудзі ў падарунак
Усё, што я маю з табой, праходзіць
і сыходзіць
збянтэжана сэрца за табою
глядзіць
Белая зіма з акна
знікае
і тое, што цябе няма – гэта маё
і тое, што тваё, усё ўнутры
ўва мне спачывае ...
Зорыца Тыяніч
Пераклад з сербскай Даяны Лазаравіч