Среда, 21 10 2020
Войти Регистрация

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Create an account

Fields marked with an asterisk (*) are required.
Name *
Username *
Password *
Verify password *
Email *
Verify email *
Captcha *

Стихотворения брестской поэтессы – на сербском языке

  • Воскресенье, 01 апреля 2018 13:09
Даяну Лазаревич, переводчицу из Сербии, хорошо знают и в Беларуси. Она перевела на сербский язык стихотворения Владимира Короткевича, Алеся Бачилы, повесть-сказку Алеся Карлюкевича "Шубуршун и его друзья". Отдельным изданием увидели свет в Сербии переводы поэзии Максима Богдановича, которые Даяна Лазаревич объединила в книгу "Венок". Недавно Даяна Лазаревич приняла участие в IV Международном симпозиуме литераторов "Писатель и время", который проходил в Минске 1 марта 2018 года.
Новый проект талантливой переводчицы -- перевод стихотворений поэтессы из Брестчины Марии Кобец (эту подборку мы и предлагаем вниманию читателей "Созвучия" на сербском языке). Даяна Лазаревич вот что рассказывает о своих переводческих интересах: "Мне очень нравится белорусская поэзия. Я даже сама пробую писать на белорусском языке. Подборку моих белорусских стихотворений напечатал даже еженедельник "Літаратура і мастацтва, за что я признательна белорусским коллегам. Буду рада, если удастся осуществить в Сербии новые книжные проекты, связанные с белорусской поэзией".
 
Никита Беленченко

Марија КОБЕЦ – биографија

 Марија Кобец је рођена 1974. године у селу Валишча у Пинског рејона, Брестске области. Дипломирала је на Пинском медицинску средњу школу, потом на Институту за новинарство Беларуског Државног Универзитета. Песникиња, преводилац и уредница одговорне целине града Пинска РУП РТЦ „Телерадиокомпанија Брест“. Члан је Савеза књижевника Белорусије, члан Савеза књижевника Совјетског савеза, добитница брестске регионалне књижевне награде имена Владимира Каљесњика. Ауторка поетских зборника: „Капи“ и „Цветање пелина.“ Одређена дела су превођена и објављивана у Азербејџану, Русији, Пољској, Србији, Црној Гори, Туркменистану, Чеченији и Чувашији.

 

 ДО ПОЕЗИЈЕ (ДА ПАЭЗІІ)

 

Погибија? ..

Нада?..

Избављење?..

Несносан терет?..

Или крст?

Чувате, или дајете на исцељење?

Уништавате, издижући?

 

Пролећа бучног надахнуће!

Кипећи, немирни свете!

Љубав...

и обузетост...

лудило!

Завист...

и грижуће сузе!

 

Самоће и туге ропство!

И радост...

са ударцем у стомак!

И Вере Свете уздизање!

И исповест,

И гласно покајање!

 

Три прста...

Пехар...

Очишћење...

Почетак... и наравно... тле.

Погибија...

и ради избављења шљунак олова у боји цигле!..

 

***

Просто, мене нема         (…Проста мяне няма)

Тамо, где је извор сенке.

Острвима очију - зима,

Иње у слепим нијансама.

 

Просто, мене нема

у мраку и на зениту.

Тајнопис дана – “ја сам сама”,

Правопис истине “ИС ХС НИ КА”.

 

Просто, мене нема

у ветру, води и у глибу!

Ја сам у вишегласју?..

Не!..

Ја сам са Небом у разговору!

 

Ја сам у подруму речи

И у римовању строфе.

Тражим основу основе -

Роб сам своје катастрофе.

 

Са ореолом око главе,

Са крилима на плећима...

- Роб Поезије!..

Стој!..

К вечности све?..

- Да!..

           Могуће је...

 

***

Људи никада нису имали крила.    (Людзі адвеку не мелі крылы.)

Ломили су ноге, напуштала их сила.

Цветали и увече, нису вриштали -

Гледали у неба, а били без крила.

 

Људи никада нису имали крила.

Скупљали су камење, леђа кривили ,

И... пуцали, у грудима без била...

Гледали су у небо - тражећи крила.

 

Људи никада нису имали крила.

Али су имали у срцу Исуса, Шиву,

Али су имали Веру, и с Вером - Силу!

И с Вером - Небо, не имавши крила.

 

 

ОПРОСТИ МИ, НЕБО, ОПРОСТИ…  (ПРАБАЧ МЯНЕ НЕБА, ПРАБАЧ…)

 

Чујем - ти плачеш, немој плакати,

Далеко блиско Небо...

Падају сузе...

Врана

Цепа натечену земљу.

 

Чујем твој јецај... И у туги

Ширим уморне руке.

Ти плачеш, да ли чујеш -

Ка Теби

Путник иде кратковиди.

 

Улива се крст у длан,

Хладан, скоро сасвим стиснут.

Стаза - аканитом прекривена,

И тело - преживело једва - једва.

 

И срце једва бије, и плаче,

Твој плач се чује разорно.

И путем бучних несрећа

Ја идем полако, покорно.

 

У лицима поцрнелих жена

Тражим опет стварност и веру.

Без свести шапућем молитву -

Издишем мисли у поверењу.

Подрхтава једро... и плаче,

Твој плач, Највиша тачко Неба...

Жао ми је, Небо, жао ми је,

За слабост у одсутности хлеба.

 

 

 

БИЋЕ   (ІСТОТА)

 

Шта видиш ти, биће,

заслепљено жуто - црвеним

сјајем злата?

Боје земље?..

Не!.. Твоја боја једина -

жуто-црвена!

Излазак и залазак сунца?

Да ли их ти видиш?!

Једино сунце твоје - хладни метал,

који одавно и на крају

квари твој поглед!

... Зашто ћутиш?

Да ли чујеш?..

Да ли чујеш ти, биће,

заглушујућу звону бакра?

Сливене птичје песме

у вечерње сумраке?

Не!..

Света звона сеоских храмова?!

Наравно, не!..

Као што може то да се чује,

што биће не може да осети,

рођено у хладном сјају мабра. Глуво!..

          Слепо!..

                      Неосетљиво!..

                                Прљаво створење,

                                                 Рођено на погибији земљаског рода!..

 

 

НЕБО   (НЕБА)

 

Ја сам ти дала своје Небо.

А ти...

Ти си Га населио вранама и облацима,

Громовима и муњама...

Обукао злослутним јатима

Они су парализовали Његово тело,

измучили Његову слободу...

 

Зашто - ааа - ааа?

Очајнички подижем руке и... ужасавам се:

Громови раздиру облик привидан,

Вране кљуцају очи плаве,

Крвави барут плива

по грудима изранављеним...

Године - еее - еее!..

 

Кроз твоје, да, кроз твоје напоре

Покорно гине на ушћу Река Живота

"Розе љиљан Нила" - лотос свети.

Године - еее - еее!..

...И тоне глас и звуцима неме нечулности...

 

 

ГОЛАС МОГА БИЋА   (ГОЛАС  МАЁЙ  СУТНАСЦІ)

 

Чији си ти, гласе,

који све време звучиш у мојој подсвести?

Глас команда,

глас икона,

глас искушења,

глас бриге,

глас невоље,

глас савести?

Глас, који се мири са сновима и жељама.

Глас, који побеђује мелодију расположења.

Глас, који тужним нотама слаби тела...

Глас Исуса?

Буде?

Мухамеда?

Кришне?

Или можда глас нечастивога?

Не. То је глас бића мога.

Прочитано 863 раз